Kućni ljubimci

Tokom detinjstva sam imala više životinja. To su uglavnom bili psi i mačke. Najstarijeg, Cukija, koji je postao deo naše porodice pre nego što sam se rodila, smo na žalost uspavali pre nekoliko godina, jer je već bio dosta star. On je 95 godine, dok su moji roditelji renovirali vikendicu, došao u našu kuću. Na početku nisu hteli da ga udome, jer je nosio kučiće i nisu imali vremena za njega jer su gradili. U to vreme mama i tata su spavali u šatoru. On je jedne noći ukrao tati papuče koje su stajale ispred šatora i odneo ga je u neko žbunje. Pošto se već nekoliko dana šetao oko kuće, roditelji su ipak odlučili da ga udome. Dali su mu hranu i napravili su mu kućicu. Kad je Cuki video da se nalazi na dobrom mestu i da ga više neće terati otišao je da potraži papuče i doneo ga je tati nazad, osavivši ga na istom mestu odakle je i uzeo. 

Cuki je do kraja života ostao među nama. Mirnijeg i poslušnijeg psa nikad nismo imali. Lajao je sam kad je trebao da otera komšijskog kera ili neku mačku. Preživeo je nekoliko poplava koji je zadesila našu vikendici, preselivši ga do bake na Telepu. Posle poplave 2006. godine Cuki je dosta ostareo. Lajao je i kad nije trebalo, postao je gluv i slabije je video. Postao je i srčani bolesnik. Svakog dana je trebao da primi terapiju. Tokom jedne zime od hladnoće se ukočio. Mislili smo da treba da ga uspavamo, međutim veterinar je rekao da je to samo zbog stepeni koji su u minusu i da mu treba nekoliko dana da bude na toplom. Odneli smo ga kod bake u stan. On je nedelju dana u jednom mestu ležao, kako ne bi ništa loše učinio baki. Samo je poslednjih dana počeo aktivnije da se kreće po stanu. Cukija smo uspavali nekoliko meseci kasnije posle ovih događaja je smo znali da neće moći izdržati još jednu zimu. Uvek će mi ostati u srcu.